ЧЕДОМИР ЛУТОВАЦ , ПРОФ. ИСТОРИЈЕ СЕОБЕ, МИГРАЦИЈЕ И ИСЛАМИЗАЦИЈА СРПСКОГ НАРОДА
СЕОБЕ, МИГРАЦИЈЕ И ИСЛАМИЗАЦИЈА СРПСКОГ НАРОДА
Историографија биљежи велика помјерања становништва на овим нашим просторима од доласка Турака, под утицајем различитих фактора, а највише под притиском војне силе. Турци су доласком на Балканско полуострво донијели немилосрдан начин ратовања у коме се водила борба до уништења не само војске, него и цјелокупног становништва. Харало се, палило, убијало и одводило у робље за вријеме рата, али и у провалама кад рата није било. Турски крајишници на границама никада нијесу престајали са четовањем и пустошењима сусједних територија. Хришћанско становништво је бјежало испред Турака напуштајући свој завичај. Тако су турска освајања изазивала велике етничке промјене на нашим просторима. Долазећи из Мале Азије Турци су продирали према сјеверозападу, а народ је пред њима узмицао у том правцу. Најприје су настале промјене у Македонији. У њене опустјеле јужне области поред Вардара Турци су населили Јуруке и друга номадска туркменска племена, а у Скопље и друге градове доводе своје исламизовано становништво. Етничко и политичко средиште српског народа помјера се према сјеверу. Срби прелазе Саву и Дунав и насељавају се у јужној Угарској. У борбама са Млечанима Турци су опустошили жупне области старе Зете. Тада су пропали градови: Свач, Сапа, Дањ, Сарда, Бацело и Дриваст. Напуштену равницу око Скадарског језера насељавају арбанашки сточари из сусједних планина, а средиште Црне Горе се помјера према Ријеци Црнојевића. У 16. вијеку опустошене су области од ријеке Босне до Купе и на сјеверу до Драве. Расељене су Босанска крајина, Лика, Банија, сјеверна Далмација и Славонија. Османско царство је водило врло смишљену политику колонизације опустошених земаља, које су насељавали домаћим становништвом, сточарима из привредно пасивних динарских области. У 16. вијеку српско становништво насељава Славонију и Панонску низију све до Острогона, Будима и Ердеља. У другој половини 16. и у 17. вијеку, у току турске експанзије преко Саве, муслиманско становништво из Босне насељава се по Славонији и јужној Угарској као спахије или градске посаде. Становништво старе Рашке, Зете, Хума, Неретвљанске области и источне Босне бјежи у Аустрију и Млетачку Републику и насељава се у пограничним крајевима Хрватске, Крањске, Штајерске и осталих словеначких покрајина. Дио српског народа који је бјежао од Турака у Аустрију и Млетачку републику прихватио је војничку службу на граници са одговарајућим повластицама. Тако је у 16. вијеку на границама Аустрије с Турском од српског становништва настала Војна крајина у Аустрији. Турска је појачавала пограничне градове на границама према Венецији и Аустрији муслиманским посадама. Тако се формирала такозвана Дубока турска крајина насељена словенским исламизованим становништвом. Преговори са Римском куријом о унији и ратови хришћанских држава против Турске у 17. и 18. вијеку одликовали су се масовним учешћем, устанцима и према ратним приликама страдањима, раскућом и расељавањем нашег народа. Посебно тешко вријеме за овај крај у Горњем Полимљу дошло је за вријеме двадесетпетогодишњег Кандијског рата (1645-1669). Тада је дошло до грозног уморства митрополита Пајсија Колашиновића, који је жив одеран (1651. или 1653. године) код манастира Ђурђеви ступови. Митрополитска столица остала је упражњена, а братија манастира разјурена. Тада је и становништво у лимској долини било јако разријеђено, понегдје и потпуно ишчезло, а исламизација је измијенила вјерску и етничку слику овога краја. Притисак је условио масовну исламизацију на подручју Старе Рашке, Косова, Метохије и сјеверне Албаније, у Ругови, Бихору, Рожајској и Плавској области. Највеће помјерање становништва извршено је за вријеме Морејског или Великог Бечког рата (1683-1699), односно у великој Сеоби под Чарнојевићем 1690. године. Тада је огромна маса народа из сјеверне Македоније, са Косова, Метохије, старе Рашке и Србије прешла преко Саве и Дунава у јужну Угарску, насељавајући се све до Будима и Сент Андреје, а на другој страни много народа се одселило у Лику, Банију, Кордун, Далмацију, на јадранска острва и у Италију. Арбанашки сточари, највише они из мирдитских и малисорских племена насељавају Косово, Метохију и плодне котлине око горњег Вардара и Шкумбрије, Тиквеш и Полог, а домаће исламизовано становништво област Скопља, Шар планине и Новог Пазара. Од Бечког рата (1683.-1699.), када је Турска на основу Карловачког мировног уговора изгубила дјелове окупираних територија, јављају се једним дијелом супротна кретања. Муслиманско становништво повлачи се од сјевера ка југу. Оно се већим дијелом задржало у Босни и Херцеговини. Тада Турска интензивно насељава градове на Уни и Сави домаћим муслиманским становништвом, које је пребјегло из јужне Угарске, Славоније, Лике, Баније и сјеверне Далмације. Тада такозвана Дубока војна крајина добија чисто муслимански карактер. У исто вријеме напуштене предјеле насељавају хришћани. Аустрија је мелиорацијом и смишљеном колонизацијом насељавањем Њемаца, Мађара, Румуна, Словака, Русина и Јужних Словена од Војводине направила житницу Европе и такву етничку шароликост какву није имала ни једна област у Европи. Таласи колонизације плаве из Босне и Херцеговине у Славонију, Барању и Бачку, а дијелом у Лику, Банију, Кордун и сјеверну Далмацију. Турска је у 18. вијеку појачала исламизацију у нашим земљама или колонизацију осјетљивих тачака исламизованим становништвом. Домаће македонско и српско становништво у области Шар планине, Скопља и Новог Пазара у великом броју прима ислам и ту опстаје. Арбанаси су прелазећи на ислам били помогнути у својој колонизацији Косова, Метохије и сјеверне Македоније. Побуњена херцеговачка, црногорска и брдска племена Турска је опколила појасом градова насељеним ратоборним и оданим муслиманским становништвом. Тада је подигнут муслимански Никшић, као препрека уједињењу херцеговачких племена са Црном Гором, Спуж у долини Зете, затим Mедун у Кучима, Плав, Гусиње, Колашин и касније Беране, као брана ширењу Васојевића и осталих Брђана долином Таре и Лима.
Велико помјерање и раскућ народа овога краја извршено је почетком 18. вијека за вријеме ратова Русије и западних хришћанских држава против Турске, а наш народ листом устајао надајући се ослобођењу турске окупације уз помоћ хришћанских земаља. Нарочито се много народа дигло на устанак за вријеме руско турског рата (1735-1739) у коме је учествовала и Аустрија. Тада се догодила нова велика Сеоба устаничког народа под Шакабентом 1737. године, а 1738. године пећки паша Махмудбеговић насилно је потурчио један број људи из овога краја. Према томе велика етничка помјерања у балканским земљама настала су као посљедица смишљене геноцидне политике Османског царства. Све то су пратила разарања, пустошења, проливање крви огромног броја људи, поробљавања жена и пропадања дјеце. Стална појава биле су буне и немири, покрети маса, исељавање и насељавање опустјелих области новим становништвом. Процес исламизације, који траје од 17. до 19. вијека, подстицан је спрегом различитих момената: учвршћивање османске власти посредством градова; стварање муслиманских језгара у градовима; подизање муслиманских вјерских, добротворних, просвјетних, културних и других институција; довођење са стране образованих људи који се боре за нове вјернике; спутавање у раду Пећке патријаршије и хришћанских институција; давање одређених права новим муслиманима, економских привилегија и низа других присила или погодности које су произилазиле из приступања вјери привилеговане владајуће класе. Хајдар паша и Мехмед Ћор паша су радили на ширењу ислама у Бихору, које је појачано од почетка 18. вијека, када су поједина исламизована братства протјерана из Црне Горе за вријеме владике Данила (''Истрага потурица''). Вјерска и етничка слика Бихора се мијењала послије значајних историјских догађаја. Након пораза 1809. са Карађорђевом војском се из Горњег Полимља, Бихора, Рожаја и осталих области Старе Рашке повукао велики број устаничких породица уселивши се у Србију. Из Бихора се у паничном страху повукло много српског становништва под воћством обор кнеза Јована Сава Бихорца. Затим је услиједило досељавање у Бихор исламизованог становништва већином из Црне Горе и Брда, а равнотежа је потпуно нарушена 1878. године. У рожајском крају Трговишту старо српско племе Рожајци је раскућено и ишчезло. Проријеђено српско становништво и новодосељени Кучи, Братоножићи, Ровчани, Хоти, Клименти и други прелазили су на ислам. Хришћански домови су нестали и у сусједној Ругови. Након што је дјеловање Пећке патријаршије било ослабљено, а стари манастири Ђурђеви Ступови и Шудиково попаљени и порушени дошло је до исламизације у Хасу и Васојевићима. Исцрпљен ратовима, великим наметима, насиљем, пљачкама, гладовањем и другим невољама народ је под притиском прелазио на ислам. У Будимљи се у 18. вијеку као први домаћи муслимани помињу Шемовићи, који су се насилнички односили према преосталом старом српском становништву Србљацима (Хашанима) и бројном братству Букумира досељеном из Братоножића. То је довело до сукоба у којем су потучени уз помоћ моћних бегова Шабанагићâ из Плава и Ћоровићâ из Лозне, који су их протјерали према Новом Пазару и преузели њихове посједе. Српско име у турском царству било је синоним бунтовника и издајника исламске државе, зато су многе породице у овом крају биле подвргнуте појачаном економском притиску и физичком истријебљењу.
Исламизација се дешавала највише послије јачих турских пустошења по нахији, паљења домова, погибије или сургунисања појединих истакнутих људи, поробљавања жена, растурања породица и пропадања дјеце. Исламизацију у Васојевићима и Хасу спроводили су поисламљени плавско-гусињски феудалци, моћни бегови и носиоци локалне власти. Ширењу ислама погодовали су прописи којима су муслимани фаворизовани. Хришћанима је забрањивано да носе одјећу јарких боја, да јашу на коњима у присуству муслимана, да јашући улазе у град, да носе оружје итд. Морали су се пред муслиманима понашати смјерно и покорно. Било је породица у којима су због присиле мушки чланови прелазили на ислам, а женске се држале православља: ''Отац клања, мајка се крсти, а дјеца се чуде''! Било је привидног потурчавања, а затим према приликама враћања у пређашњу вјеру. Исламизација је кроз разне облике била захватила знатан број васојевићких породица од Плава до Љешнице. Читаво васојевићко племе било је прошарано потурицама. На ислам су потпуно прешли католици у Горњој Ржаници и Пепићима звани Пљанчори, новодосељени Груде у Доњој Ржаници (Рамусовићи), Манџуке у Доцу и Мемовићи у Црном врху, а најуспјешније се исламизацији одупрло становништво Шекулара, гдје није било случајева исламизације. Од средине 19. вијека када је хришћанско становништво формално изједначено у правима Хатишерифом од Гилхане (1839.) и касније Хатихумајуном (1856.) земљопосједници нијесу више били заинтересовани да чифчије прелазе на ислам. Тако је постепено заустављен процес десрбизације у овом крају. На простору Васојевића и Хаса отпочео је обрнут процес рехристијанизације поисламљених родова и породица и привидно поисламљених. Тај процес се одвијао у јеку ослободилачке борбе с ослонцем на Црну Гору. Исламизована братства, као лојални чувари и браниоци исламске државе, представљала су фактор разједињености и препреку у тој борби, зато је сукоб са потурицама био неминован и добио идеолошки карактер.
Исламизација је била синоним издајства и одрођавања, кочница националног и социјалног ослобођења. Сузбијање исламизације у овом крају учињено је на специфичан начин без проливања крви. Код већине исламизованих родова преовладало је братственичко осјећање и припадност племенској заједници. Акција на сузбијању исламизације у Васојевићима и чишћења од протурског елемента била је локалног карактера и на линији револуционарне ослободилачке борбе против феудалне класе и уједно против страног завојевача. Тада се већи дио поисламљеног становништва у горњем Полимљу вратио у пређашњу вјеру. Уз политичке и војне узроке сеобâ у балканским земљама, који су проистицали из разарања и ратних пустошења, спровођењем смишљене геноцидне политике, постојали су и други узроци сеоба и колонизација, као што су економска нужда, разне болести, неродне године и глад. Тако су сеобе биле константна појава у нашим земљама. Оне непрестано трају из наших планинских предјела у плодније ратарске области, из привредно пасивних руралних у привредно активније и урбане средине. Врло значајне и многоструке су биле посљедице сеоба. Сеобама је настајао нови етнички распоред, привредни, политички и културни развој појединих средина. Турска најезда је пореметила средишта појединих народа у првом реду српског, албанског, хрватског и других. У црногорском приморју извршен је процес словенизације приморских градова приливом црногорских и херцеговачких брђана. Пустошење и поновно насељавање доносило је велике друштвене промјене. Колонисти из планинских области били су квасац већих социјалних и револуционарних покрета. На сточарско-ратарској симбиози настала је патријархална култура и демократске тежње. Процес етнобиолошког стапања и прилагођавања колониста и домицилног становништва текао је споро и био је праћен кризама, сукобима и низом промјена привредног, друштвеног, антрополошког и културног карактера. То се осјећа и данас у срединама гдје су масе планинских сточара преплавиле плодније просторе у Хрватској, Босни и Херцеговини, на Косову и Метохији, у Македонији, Војводини итд. Великим етничким помјерањима, сеобама и миграцијама од Средњег вијека под различитим утицајима култура и цивилизација на релацији Запад-Исток, то јест католичанство, православље, ислам, створена је једна балканска географска цјелина као микс националних, етничких, вјерских, културних и других мјешавина, која је на почетку 20. вијека омогућила стварање заједничке вишенационалне, мулти конфесионалне и мултиетничке државе на бази истог или сродних језика. Али због фундаментализма, мултиконфесионалне искључивости и нетолеранције, која није превазиђена у заједничкој држави, дошло је до прилично велике диференцијације међу јужнословенским и осталим народима. Етничка измијешаност изазвала је читав низ националних, међу конфесионалних, вјерских, културних и других друштвених превирања и трвења, што је на крају 20. вијека, под утицајем и мијешањем страног фактора, довело до распада Југославије...
Извори и литература: Усмена традиција о сеобама; Зборник: Насеља и порекло становништва, САН 1-35, Београд 1902-55; Јован Цвијић: Антропогеографски проблеми Балканског полуострва, Насеља I, Београд 1902., Балканско полуострво и јужнословенске земље, Београд 1922., Основе Антропогеографије, Београд 1931.; Гласник Етнографског музеја 1-13, Београд 1926.-1939.; Гласник Етнографског института САН, Београд 1951.-1957.; А. Ивић: Миграције Срба у Хрватску током 16., 17. И 18. ст., Београд 1923., Миграције Срба у Славонију, Београд 1926.; Ј. Мал: Ускочке сеобе у словеначке покрајине, Љубљана 1924.; Вл. Скарић: Поријекло православног народа у северозападној Босни, ГЗМ 1918.; Т. Смичиклас: Двјестагодишњица ослобођења Славоније, Загреб 1891.; Историја народа Југославије, књига друга, Београд 1960.; Др. Миомир Дашић: Васојевићи од помена до 1860., Београд 1986., Феудални односи у Горњем Полимљу, 1980; Олга Зиројевић: Турско војно уређенје у Србији, Београд 1974.; Милан Васић: Историја Црне Горе III, Цетиње 1966.; Љубомир Стојановић: Записи.
Чедомир Д. Лутовац, историчар